Jovica Spajić je jedan od najboljih i najcenjenijih ultramaratonaca na svetu, a sada nam otkriva neke od najzanimljivijih detalja u vezi sa ovim sportom, ali i svojim životom u Specijalnoj antiterorističkoj jednici. Nosilac je crnog pojasa u japanskoj džiu-džici i džudou. Takmičio se u CrossFit-u i u svim disciplinama beležio zapažene rezultate, da bi od 2012. godine postao reprezentativac Republike Srbije u ultramaratonu i krenuo da predstavlja svoju zemlju na najznačajnijim svetskim trkama izdržljivosti i takmičenjima.
Sa svih svojih trka je poklanjao suvenire i opremu, prodavao medalje, ne bi li novcem pomogao decu i one kojima je to potrebno. Iza stamenog, žilavog tela krije se ogromna volja, snaga, upornost, ali iznad svega skromnost.
Konstantno se usavršava i stiče znanje i veštine kroz stalnu edukaciju kroz kurseve i obuke u alpinizmu, slobodnom penjanju, padobranstvu, ronjenju, obučava se za preživljavanje u ekstremnim uslovima, širi znanje i u poljima topografije i ishrane. Izuzetno je obučen taktički, a snažan mentalno i fizički. Sve to mu je bilo dovoljno da se upusti u najveće i najekstremnije izazove koje jedan ljudski organizam može da podnese. Veoma pažljivo anlizira i bira nejveće i najteže svetske trke na kojima uzima učešće.
Ono što je specifično za njegovu ličnost je da on činjenično jeste konkurent drugim učesnicima, ali na svakoj trci uvek pre svega pomera sopstvene granice u borbi sa, za njega najtežim takmičarem – samim sobom.
Brojni uspesi samo su potvrda ove filozofije, a Jovica je odvojio svoje vreme da sa nama podeli više detalja o svojim uspesima, treningu, životu i tehnologiji koja je za njega nezamenljiv deo svakodnevice i važan deo njegovih pobeda.
Mnoge stvari u životu se čine kao predodređene, da li su maratoni u ekstremnim uslovima nešto što je pronašlo tebe, ili si jednostavno oduvek time želeo da se baviš?
To je bio prirodan tok stvari. Pogotovo jer sam pripadnik Specijalne antiterorističe jedinice SAJ, Ministarstva unutrašnjih poslova Repubike Srbije već 14 godina.
U pitanju je veoma specifičan posao koji zahteva mentalnu i fizičku stabilnost, sjajnu taktičku osposobljenost, razmišljanje, otpornost na stresne situacije, nespavanje, konstantno kretanje po različitim sredinama i promenjivim vremenskim prilikama. Bilo da je hladno, toplo, veliki minus, veliki plus, morate biti izuzetno fizički spremni, samim tim i mentalno jaki, taktički potkovani, da poznajete elemente alpinistike, topografije, snalaženje u prirodi…
Kroz sve te godine rada u SAJ se rodila moja ljubav prema konstantnom kretanju. Da se vratim i godinama unazad, taj genetski inženjering, koristim taj izraz jer mi je to nekako odrednica koja vuče duboke korene. Potičem iz planinskog kraja, iz mesta Priboj. Posebno akcentujem taj deo, jer je to jako važno. Ja toga nisam bio svestan, ali kroz odrastanje, sve svoje vreme sam provodio na planini, na 1430 metara nadmorske visine, u jednom planinskom zaseoku živopisnog imena Strojlovići.
Zbog svega toga, ja sam zapravo od svoje četvrte godine stalno bio na visinskim pripremama, uz konstantno kretanje i poslove koji se rade na selu, a koji su opet u jako uskoj vezi sa današnjim vežbama u teretanama, simulacija svega onoga što radimo danas prilikom treninga. Kosidba, rad u šumi, kroz sve te aktivnost ja sam stasavao.
Negde sam se specijalizovao za sve ono što je u širem smislu vezano za sportove izdržljivosti, prirodu i planinu.
Pronašao sam se u ovom sportu koji je simbioza svih aktivnosti i tu sam otkrio sebe i iskoristio sve prednosti i dobrobiti koje sam stekao kroz svoje iskustvo rada na poslu, stasavanja i rasta.
Mene je taj sport jednostavno pronašao, a ne ja njega. Bilo je tu i dosta sticaja okolnosti. Svoju prvu trku imao sam u Egiptu, u saharskoj pustinji 2012. godine. U pitanju je bio ultramaraton od 250 kilometara. To je bilo jedno bolno iskustvo, bio sam jako mlad za takvu trku i krajnje neiskusan. Ali to iskustvo koje sam stekao, nažalost, na svojoj koži, pomoglo mi je da kasnije sazrem, spoznam koliko je to kompleksan sport. Ne samo sa stanovišta fizičke pripreme, već morate da budete veoma mentalno stabilni, emotivno, emocionalno, sociološki kao i da stvarate širu sliku kada radite trku – ili projekat kako ja to zovem – jer je to za mene kao ispit na fakultetu gde je taj ispit merilo svega onoga što ste uradili te godine. Tačnije, skup raznoraznih znanja, veština, svega onoga što ste pročitali, doživeli, testirali, tehnologije, ispitivanja svojih granica izdržljivosti.
Sva ta iskustva su na samom početku bila bolna, sa dosta propusta, ali vremenom sam naučio važne lekcije. Svakom trkom i svakim projektom uvek naučim nešto novo, upotpunimo svoja znanja. Ali poslednje tri godine imam vrhunske rezultate, negde sam etiketiran kao jedan od boljih ultramaratonaca na svetu, u toj nekoj specifičnoj grani ultramaratona gde se gledaju trke ekstremne izdržljivosti u najizazovnijim delovima planete zemlje – od pustinjskih do ledenih trka sa najvišim i najnižim temperaturama na svetu.
Nije dovoljno samo ići u teretanu i podizati tegove da bi se spremio za tako nešto. Koliko se treninzi u SAJ razlikuju od vežbi i treninga koje obavljaš kao pripremu za trku?
Postoji stvar koja je jako bitna, kada pričam o mom angažovanju u SAJ, sve se svodi na timski rad. Koliko je jaka najslabija karika toliko je jak i tim, svako ima svoje mesto u timu i svoju ulogu. Tako da je stereotip da specijalac mora da bude težak i mišićav. Ja sam živi primer koji to potvrđuje jer imam 57 kg i visok sam 174 cm, što je atipično. Ali opet, hoću da verujem da sam arhetip starog sprskog viteštva – bez želje da veličam ideal viteštva niti sebe lično i da se gordim. U knjigama može da se nađe da su oni bili nižeg rasta, vispreni, ali uvek su mogli da iskoriste prednosti svoje genetike i građe.
Druga stvar, da, trening u jedinici radim sa timom, ali imam i svoje specijalizovane treninge koje radim u skladu sa projektom za koji se spremam.
Jednom godišnje radim bazu, na svojoj snazi gde pogađam i male mišićne grupe. Smatram da čovek mora da bude snažan u svakom segmentu, jer u suprotnom neke stvari dođu na naplatu. Ukoliko niste ojačali dovoljno dobro kolena ili donji deo leđa, to će se videti na trci, jer vi često nosite ranac koji je težak 10-15 kg ili vučete trkačke sanke sa teretom koji ide i do 25 kilograma.
Moj trening za trku kreće 20 nedelja pre početka i trudim se da sve uradim pre odlaska na posao. Ustajem u pola 5 ujutro za svoj trening, a onda nastavljam da radim i redovne treninge u jedinici koji obuhvataju vežbe snage, eksplozivnosti, mobilnosti, pliometriju, propriocepsiju, jer specijalac mora da bude kompletan. Takođe, obuku nakon treninga radimo u punoj borbenoj opremi, što meni pomaže kao simulacija dodatnog opterećenja.
Sve se uklopilo i mislim da je ovo savršen sport za mene jer smatram da mogu da budem jedan od najboljih na svetu i Srbiju stavim na mapu svetskog ultramartona i trka ekstremne izdržljivosti.
Pored odlične fizičke pripreme, važnu ulogu u ekstremnim uslovima ima i oprema. Koliko je oprema bitna ako su svi ostali aspekti na vrhunskom nivou?
Oprema je jako važna. Čovek kada radi različite projekte, on postaje mentalno svežiji, ako radite jednosmerno i jednodimenzijonalno dolazi do zasićenja. Ovo šta ja radim vas oplemeni, nadahne i inspiriše da date dodatnu energiju i uložite trud, da uđete u sfere koje su vam bile do tada nepoznate i koje sada iz vas izvlače iskonsku kreativnost i želju.
Na trkama imate i priliku da upoznajete i pričate sa drugim ljudima, takmičarima iz celog sveta. Tu dobijate dragocene savete i sve se to odvija bez ikakve sujete, bezuslovno.
Oprema je tu izuzetno značajna. Ako pričamo o rezultatu, važno je učestvovati, ali ja želim da dam sve od sebe i ako je moguće da pobedim.
Važno je praćenje treninga. Kada je neko dovoljno iskusan da može sam da osluškuje svoje telo – to je sjajno. Ipak verujem u dobrobit „monitoringa“, u neophodnost ručnog uređaja, navigacije sa GPS-om. Tehnologija mi je zbog svih tih detalja jako važna.
Treba istaći i da morate da imate mobilni uređaj koji je pouzdan i koji će vam dati sigurnost, da znate da će raditi čak i u artkitičkim bespućima i da ćete moći da pozovete pomoć ako se desi nešto nepredviđeno, da u njega ubacite mape… Zbog svega gore navedenog, kao logično rešenje su mi se nametnuli CAT telefoni koji nude viši nivo izdržljivosti i otpornosti koja je meni potrebna, a uz to i pouzdanost, tako da znam da u svakoj situaciji mogu da računam da tu neće biti problema. Rekao bih da smo apsolutno komplementarni.
Za trku na Aljasci sam mesecima tražio adekvatan eskterni punjač kako bih mogao da dopunjavam telefon i ručni sat sa integrisanim GPS-om – u pokretu jer je priroda neumoljiva i teren (reljef) se vremenom menja sled globalnih promena i zato sam morao da imam pristup mapama u svakom trenutku i punu bateriju, kako bih znao kuda se krećem, naročito jer staza nije bila markirana.
Bez toga je nemoguće završiti trku.
Morate da uđete u svaki detalj, sve je jako kompleksno. To su segmenti, kao kada ste student, i čitate sve, čak i fusnote. To niko ne čita osim ljudi koje to zanima. To pravi razliku između šampiona i nekoga ko samo učestvuje. Šampion daje sve od sebe.
Ja sam pobedio na trci na Aljasci koja se smatra ultimativnom trkom izdržljivosti u zimskim uslovima, legendarna „Iditarod trail invitational race“. To je trka na koju se ide isključivo po pozivu i ne možete samo da kažete ja želim da učestvujem.
Velika mi je čast što sam uopšte bio u prilici da budem deo nje. Kako bih zaradio poziv, morao sam da prođem intenzivan i naporan kvalifikacioni ciklus koji je trajao godinama. Imao sam tri pobede na tri kvalifikacione trke na kojima sam učestvovao, kako bih se uopšte našao u izboru za ITI350.
S obzirom na to da postoje dve suprotne trke, jedna u ekstremnoj hladnoći, druga u ekstremnoj toploti, kako izgledaju psihički i fizički prolazak od start linije do finiš linije?
Kada mladi uđete u taj sport, dešavaju se usponi i padovi raspoloženja. Kako sazrevate kao čovek, iskustvo i smirenost se osete na samoj trci. Na polovini trke, kada ste recimo prešli 300 km, imate još 300 km, a već ste energetski loši i dešava se „prazan hod“ – tada ne razmišljate ni o čemu. Da hoćete da se setite neke vama poznate pesme, ne biste mogli da se setite. Na početku trke je euforija, adrenalin. Kako trka odmiče fokusirate se na unos hrane, tečnosti, elektrolita, tako održavate dobru energiju. Važno je biti disciplinovan. Postoje iskušenja poput energetskih padova, razdražljiviji ste nego inače i pokušavate da izvučete „keca iz rukava“. Postavljate male ciljeve. Ne razmišljate o tome da imate još 300 km, nego idete od jedne do druge „okrepne stanice“ i odlučite da kada pređete određeni deo „počastite“ sebe nečim što volite, da na sledećem obučete novu majicu, da promenite dinamiku trčanja… Mali ciljevi vas vode do kraja.
Zbog samih trka i njihovih specifičnosti, koliko ti je tehnologija bitna i u svakodnevnom životu?
Život je dosta ubrzan i olakšava se korišćenjem aplikacija poput WhatsApp-a, Viber-a, email-a. Zbog toga vam treba pouzdan uređaj. Bez obzira na to što smo mi partneri i sarađujemo, prepoznaju se afiniteti i energije, te sam ja već godinama zadovoljan korisnik i ambasador brenda CAT, za ovaj deo Evrope, za Srbiju. On mi je bio veran pratilac, a kako je CAT napredovao u tehničkom smislu, tako sam i ja evoluirao kroz svoje trke i našli smo savršen odnos. Imam privilegiju i čast da dobijam prve uzorke i testiram ih i imamo iskren odnos, jer da bismo napredovali treba da istaknemo i dobre i loše strane. U svim ekstremnim trkama izdržljivosti, u najizazovnijim predelima planete, CAT uređaji su bili moj veran saputnik. Pored toga, imam potrebu i za pouzdanim ručnim uređajem – GPS satom, čeonom lampom, eksternim punjačem, to su neke stvari koje su sastavni deo kad idemo na vrhunski rezultat.
Kada pogledaš sve uspehe koje si ostvario, koja ti je trka najdraža i kojem izazovu se raduješ u budućnosti?
Svaka trka nosi svoju priču. Trke na kojima sam učestvovao su neverovatne, ponekad čak i zaboravim neku, pa kad se podsetim, vraćam se slikama unazad. Recimo ova poslednja, valjda zato što je najsvežija, ali to mi je bio dečački san. Priče o Aljasci, toj širini, Džek London… to mi je uvek bilo impresivno. Bilo mi je nestvarno što sam bio protagonista te priče i te epske trke. Završiti tu trku na taj način, pobediti.
To su takođe trke poput trke na Himalajima, La Ultra – The High gde sam takođe napravio sjajnu priču. Postoji dokumentarni film o tome, 333 km na 6000 metara nadmorske visine, sa ograničenim vremenom. To je trka koja izvuče sve najbolje i najgore iz vas.
Recimo Jungle Marathon u brazilskom delu Amazonije, kada sam trčao 250 km u džungli i takođe pobedio.
Atacama crossing u pustinji Atakama, 250 km, Sahara 250 km, Dolina Smrti Kalifornija, trke po Alpima…
Kada svi stanete na start liniju, pretpostavljam da su drugi takmičari malo drugačiji fizički od tebe, kako si i sam rekao ti si na prvu loptu sitniji od njih. Kakva je njihova reakcija kada vide da si ti prvi prešao liniju finiša?
Ranije niko nije toliko obraćao pažnju na mene, ali u poslednjih par godina kako su došli ti rezultati, jednostavno ljudi pročitaju na Internetu i priđu sa dosta poštovanja. Meni je uvek blagoslov i čast da mogu da budem i sportski ambasador svoje zemlje i da donesem priču o našoj zemlji kroz taj razgovor. Govorim jako dobro engleski jezik i naprosto oni osete neku prirodnost, u smislu da odgovarate na sve njihove dileme, pitanja, da im date neki savet. To njih inspiriše. Ako govorimo o multi-etapnim trkama koje se dešavaju iz dana u dan, vi ste u kampu omiljena ličnost. Jako važan segment je doneti dobru priču o vama, vašem mentalitetu – jer kroz mene gledaju i našu zemlju. Drugi takmičari imaju izuzetno veliko poštovanje, nisam do sada imao nikakvih problema, tako da se nadam da će nastaviti i dalje da se odvijaju stvari tim putem. Kad se završi trka, kako god da se završi, suština je da ostane dobar glas o vama, da postoji tamo neko iz malene Srbije, ko se lepo ponaša, ko je kulturan, ko je naučio o običajima i tradiciji te zemlje u kojoj se takmiči, ko poštuje njenu baštinu.
Koja ti je od svih tih zemalja/lokacija bila najinteresantnija, možda najintrigantnija, koja je ostavila neki upečatljiv utisak na tebe? Možda kao neko mesto na kom bi živeo jer volim i ambijent, volim i hranu, prirodu, vremenskih uslova…
Polazim od toga da smo korenjeni baš tamo gde treba da budemo i ja od Srbije bolje mesto za život nikad ne bih tražio. Smatram da je naša zemlja jako lepa u svakom smislu. Ali recimo nešto što bi najpribližnije bilo – negde sam oduševljen prirodom Italije. Dolomiti, Alpi… Neverovatna energija , priroda, „outdoor“ kultura, ljudi, hrana, sve mi nekako odgovara.
Čuo sam dosta toga lepog o Norveškoj, voleo bih to da obiđem ako pričamo o Evropi.
Bio sam u najdivljijem delu Indije, na granici sa Kinom i Pakistanom, to je recimo nešto nestvarno. Mentalitet tih prostodušnih ljudi, ta neverovatna priroda kada se popnete preko 6-7000 metara. To je neverovatno. Mahom su sve trke na koje idem u netaknuoj prirodi.
Da li postoji nešto što ti užasno nedostaje, ali moraš da se odrekneš zarad treninga?
Možda malo više slobodnog vremena za te sitne životne radosti. Pokušavam da pronađem ravnotežu i uklopim sve. Ponekad to fali. Na kraju krajeva uvek vaša porodica trpi, što nekad i nije fer. Sna uvek fali, ranoranilac sam, ali nekad telu treba više odmora. Što se tiče hrane, nisam njen rob, uzmem ono što mi se jede. Slušam svoje telo. Ne smatram da sam se odrekao nečeg specifičnog, jer sve što radim, radim iz ljubavi, čistog srca. Često mi kažu da sam perfekcionista. Samo volim te stvari, pa možda nekad deluje da pričam sa dosta nadahnuća, pasionirano, da li je vezano za opremu, trke, posao kojim se bavim, treninge, CAT telefon… sve su to stvari koje ja volim i želim da prenesem tu ljubav i na druge, kako bi možda i oni sebe oplemenili i možda i oni krenuli u neke svoje životne ciljeve i borbe.
S obzirom na to da si napredan korisnik tehnologije, ako pričamo o mobilnim telefonima, pošto oni sublimiraju gotovo sve stvari koje su nam danas važne, šta bi voleo da vidiš i šta misliš kako će kroz nekoliko godina izgledati ta evolucija telefona?
Ja bh voleo da se sve pojednostavi, jer živimo u nekom vremenu gde je stvoren veliki dijapazon u kulturološkom smislu, gde su na primer pojedinim starijim ljudima napredne tehnologije neshvatljive i „tabu tema“.
Materijali neverovatno napreduju. Siguran sam da će kroz nekoliko godina malo rigidniji uređaji, poput CAT-a, snažni, tvrdokorni, implementirati ultra lagani materijal koji će sačuvati robusnost, snagu, pouzdanost.
Kada radite multi-etapnu trku, gledate da vaša oprema bude ultra lagana, što lakša, a da bude učinkovita. Svaki gram znači. Ako pricamo o CAT-u, ako bismo smanjili za polovinu teret, koliko bi to značilo. Pretočeno u kilometre, 150/200 grama dodatno puta ta kilometraža, to je kao da ste podigli još 40, 50, 60 kg tereta, na nogama. Kada bismo smanjili težinu mobilnih uređaja, a opet sačuvali performanse. Siguran sam da će materijali biti bolji u budućnosti i da se pojednostavi i verujem da su ljudi na dobrom putu i da to nije nešto što bi predstavljalo veliki problem.
